Programiranje i anksioznost

Da li programiranje , sta ce se desiti ako ovo uradim ovako ?, može dovesti do anksioznosti ?

---

Šta li je pisac 'teo da kaže?

---

“To be, or not to be, that is the question”

Previse misliti, sta ce biti ako ovo nije dobro, dovodi do anksioznosti .

---

Razumeo sam te. Ako ne radis po semi, nacrtu ili po necijim uslovima, onda je normalno da si u dilemi! Mozda samo treba da se sece i nastavlja dalje! Neki dan sam gledao film gde lik pokusava da se zaglupi nekom zloupotrebom lekova, ne bi li prestao toliko puno da misli. :) Previse inteligencije u nemogucnosti da se upotrebi na sve bolji i bolji nacin. On je bas hard-core. Teska je rec zavisnost od toga sto radis ali mislim da i to postoji kod vecine ljudi koji se bave time.

Anksioznost nije jos istrazena u tokikoj meri da se moze pouzdano utvrditi sta je izaziva, vec mozes samo da nabrojis spisak faktora koji joj pogoduju. Tako da - probaj neku drugu delatnost, idi malo da beres maline, zaposli se kao fizikalac na gradilistu ili polazi za vozaca kamiona. Nemoj tu da mi places kako te neko osudio na dozivotno bavljenje programiranjem, jer nije. Za pola godine mozes uspesno da obavljas gomilu totalno drugacijih poslova. Moje zapazanje je da 5 godina bavljenja jednim poslom pogodije razvoju anksioznosti. Milioni ljudi sirom sveta jednom ili vise puta u zivotu naprave sebi karijerni reset i krenu sa napredovanjem od nule. Napredovanje od nule nije psihicki zahtevno a pruza osecaj srece i zadovoljstva.

---

Koja slučajnost, baš juče gledao neke video klipove na YT, naletim na ovaj u linku, jedan od gostiju priča kako, eto, nikad nije kasno da učite nešto novo, a drugi gost negde na 1:13:16 pomene da je najvažnije ulagati u mentalno zdravlje: https://youtu.be/2B76CTbi72w
Kaže da mu je nedavno dijagnostifikovan ADHD, mada je više puta pomenuo da mnogi programeri pate od anksioznosti i depresije i da ima dosta mladih koji su zahvaćeni time. Pominju i zdravu ishranu i to da treba uvek probati izmenom u ishrani da se zdravlje dovede u red, a da jedino kod nekih nervnih i sličnih poremećaja na kraju mora da se posegne za lekovima.

Uglavnom, veliki trend na Zapadu je da se napuštaju velike kompanije nakon nekoliko godina, neki pokrenu svoj startap, neki rade kao frilenseri, a ima i slučajeva da sa ušteđenim novcem putuju po svetu, uglavnom izaberu države gde je standard niži, pa je sve jeftinije, gde praktično mogu tako nekolio godina da funkcionišu sa relativno niskim troškovima.
Stvar je u tome da se u velikim kompanijama teško napreduje, da uvek ima onih koji imaju bar isto toliko talenta, plus rade 20 sati dnevno, da ne pominjem kad vam uvale projekat koji je u startu osuđen na propast i da kasnije upravo zbog te "reference" ne možete da napredujete.

---

Sve je to individualno. Neko moze da izdrzi stres, neko pukne ranije. Jedina mudrost u tome je da se na vreme pozabavis samim sobom, osluskujes sebe i ukapiras kada ti je vreme da pritisnes "eject" u kokpitu ... pre nego sto te zahvati plamen motora i izgoris sa sve avionom u kome sedis.

Nismo svi isti i nismo jednaki. Nikada nismo ni bili! I dok jedan covek kaze:

drugome je bas to preterano razmisljanje lepota tog posla, a taj konstantni stres de facto dusevna hrana. Imas ljude koji obozavaju stresne poslove, jer im to podize adrenalin, dopamin, testosteron i sta ti ja sve (ne) znam ...

A imas i one koji radije rade kao optometristi, audiometristi, arhivari, bibliotekari ... i tako celog veka. Za te poslove kazu da su najnizeg nivoa stresa.

Sve zaviis od coveka.

To nije nista posebno novo, to je tako bilo oduvek. Potrazi pojam downshifting.

Novo je jedino to sto je ta pojava pocela da uzima maha i medju prvom generacijom imigranata na zapadu, gde tako nesto do sada nije bilo toliko cesto. Kada neko iz Kalkute, Kabula, Karacija ili Beograda dodje da radi u Silicon Valley, on se penje na korporativnoj lestvici bez obzira ima li realnu zelju, strast i smisla za tako nesto. Cesto u tom procesu koristi laktove, a ako treba gazi i preko leseva drugih. Ako jos ima i neku diplomu u dzepu, uvek ce reci: "Pa nisam ja valjda zavrsio fakultet da bih ... (dopisite sami)". Nazalsot, i oni pucaju sve cesce (ne samo u IT svetu) i ruka im poseze ka crvenom dugmencetu u kokpitu ...

Medjutim, razlog katapultiranja iz korporacija nije uvek samo stres i kolicina bull$h1ta koja ide uz posao na takvim mestima (procesi, procedure, pravila, sastanci - pogotovo oni back-to-back sastanci koji ti pojedu dan) ... vec problem sto se na tim mestima osete otudjeno od drustva, beskorisni za drustvo, osete se da ne doprinose dovoljno svetu koji ih okruzuje ... i onda vidis da je neki s/w developer ili bivsi project/program/product manager dao nogu i postao - pekar, poslasticar, kuvar veganskih specijaliteta, organski farmer, vlasnik radnje s vocem u nekom malom mestu ... npr. u nekoj Italiji ili Portugaliji, gde ga svi poznaju, popricaju s njim, prihvate ga delom svoje zajednice i gde se on oseti da svojim radom doprinosi toj zajednici i cini to mesto lepsim za zivot. E, to je zapravo razlog.

A ima i onih koje nije briga za ovo sto sam napisao, vec samo kazu: hocu pare, samo pare, daj mi pare, pare, pare ...

Ali isto tako, imas ljude koji ostaju verni svojoj struci i sa 70+ godina. Imam jednog takvog kolegu, covek je bio autor nekih prastarih RFC-ova iz sredine 80-ih ... i dobar deo arhitekture Interneta je zasnovan na nekim paradigmama i postulatima koje je on dao jos tada. I koji jos uvek kodira, verovali ili ne! Redovno posecuje IETF skupove. I voli to sto radi! Ali i on to radi prevashodno zato sto oseca da svojim radom doprinosi necem vecem, da je deo neceg veceg i da jednog dana sebi moze da kaze da je radio na necemu sto jeste doprinelo razvoju nase civilizacije.

Slican motiv koji su imali i ljudi koji su radili za NASA 1969. godine, ljudi koji su se igrali mainframe-ovima i napravili ARPANE, ljudi koji su radili za Stiva Dzobsa u vreme razvoja prvog Apple PC-a, ludi koji su ucestvovali u razvoju iPod, iPad, iPhon i svega s prefiksom "i" ...

Ali danasnje vreme je isto tako oliceno pohlepom svih tih korporacija, koje svakom zaposlenom, cak i najtalentovanijem, od prvog dana skresu u lice kako je zamenljiv poput para smrdljivih kineskih patika, kako ce ga sutra vrlo rado zameniti za jeftinijeg radnika - ako treba i nekog iz neke zemlje treceg sveta, kako ce uostalom sav biznis iseliti u tu zemlju treceg sveta itd. Sve to stvara kod coveka najpre stres, a onda apatiju i jednostavnu predaju. Jer predaja na kraju ispadne jedina opcija. Jer cak ni u najludjim snovima u takvom svetu samog sebe tesko mozes da shvatis delom neceg veceg, znacajnog i boljeg za svet koji te okruzuje kada ukljucis tv, a tamo neke reality-starlete, deca ti hipnotisana Tiktokom, nikoga vise ne zanima skola ... a na poslu ti kazu da si zamenljiv. Direktno ili uvijeno. Onda zaista stavis prst na celo i mislis se: da li sam ja deo necega ili samo saucesnik u ovom globalnom zlocinu protiv covecnosti, koji polako, ali isigurno vodi svet u ambis? Ili samo kradem bogu dane?

Nekog desetog opet nije briga ... i tako dalje.

Kao sto rekoh - sve zavisi od coveka.

_{[Ovu poruku je menjao B3R1 dana 26.07.2023. u 18:38 GMT+1]}

Recimo, kao ovaj lik: https://youtu.be/8IoM_IjH6BQ?t=226
Sedi u čarapama, cipele pored, iza njega poređani mekbukovi... Dakle, za kritične stvari, kao što su serveri, nalozi, firewall, mrežu i ko zna šta sve još, taj posao rade ti stariji koji su 'verni struci', a mlađi su zaduženi za "frontend", sastančenja sa kojekakvim timovima i sličnim poslovima.

---

Da, u firmama ciji menadzment zna vrednost necijeg znanja i iskustva, tacnije razliku izmejdu kvantiteta i kvaliteta. Nazalost, u vecini firmi takvi seniori prodju kroz nesto drugaciji dril: kad-tad zatraze povisicu, koju im firma odbije, uz razne tupave izgovore - nema para, ne uklapa se u budzet, time bi izasao iz okvira platnog razreda N, a tvoja pozicija ne zadovoljava kriterijume razreda N+1 ... u medjuvremenu, vec trazis drugi posao, nalazis ga, dajes otkaz. I pazi sad - firma uposljava petoro ljudi mesto tebe, da rade tvoj posao i zbir njihovih plata premasuje tvoju bivsu + povisicu ravno 2 puta! Da ne govorimo o troskovima koje firma plati na njihovu obuku, opremu itd. Toliko o budzetu, nedostatku para, planim razredima i ostalim tricama i kucinama.

I opet - ovo gore sto sam naveo nije nikakva nova moda, to je opet tako vec sigurno 50 godina i vise.

Uostalom, bas pre 50 godina izvesni Piter je uocio jednu pojavu o kojoj su napisane knjige, kao i mnoge magistarske, doktorske, a boagmi i neke postdoc teze ... poznatu pod nazivom Peter's Principle - sazetak za disleksicne: covek je prosto rekao da te kompanija tera da napredujes, uprkos tome sto ponekad nisi spozoban za poziciju na koju te guraju da napredujes. Dobrog developera ili nekog inzenjera, recimo, mamuzaju da se penje na lestvici kompanije dok ne dogura do pozicije nekog menadzera, gde se jedva snalazi. I tu staje s napredovanjem, nesrecan je na svom poslu, ali trpi zbog $$$$$. To je sustina knjige. :-)

Bas kao sto 50 godina, ako ne i vise, imas trend histericnog zaposljavanja armije ljudi ... Ljudi se zaposle, cesto dosele u drugu zemlju, dignu kredite od banke, kupe stanove, uzmu aute na lizing, zaduze se kao Srbija ... da bi vec posle par godina ti isti ljudi dobili nogu, jer se firma zeznula u proceni sopstvene buducnosti. Ljudi iznose one smesne kutijice iz kancelarija, hvata ih panika da li ce imati da isplate rate za sve kredite, nekima je i frka zbog vize koja istice, a zavisi od posla ... supruznici i deca placu, porodica u haosu ... dok menadzeri koji su otpustili radnike i time firmi ustedeli silne pare dobiju bonuse ciji je zbir jednak platama ovih jadnika koje su otpustili. Oni ostaju u sedlu, iako su stetocine.

Posle 25-30 godina takvog drila pitas se da li si uopste normalan, posto jos uvek nisi poludeo!

E vidis, to je "anksioznost", bato, a ne da li ce ti build proci, hoce li se pojaviti neki bag (sigurno hoce, sta tu ima da lupas glavu) ili da li ce ti neki "scrum master" odobriti "merge request" ...

J**o vas "scrum", "sprint" i "merge request" u tri lepe - amin!

Posao u tudjoj firmi je sljaka, ne deo necije licnosti i dela - sporazum 2 strane na obostrano dobro. Udjes, izadjes i gotovo. Kad uocis sljaku za vise para - obicno kad ti je najbolje (kljucna stvar!) predjes vez emocija sa uzimanjem max love za min rada (oni “sa druge strane” sta tipuju na obrnuto). Kad izadjes sa posla zaboravis na njega do sutra.

Neko to ukapira odmah, neko na pola zivota a neko nikad - treba se truditi da se ukapira sto ranije.

Garantovano smanjuje stres i negativnu energiju. Svi ti buzzwordi su BS osim ako nije tvoja firma i sa njima lozis generacije koje rastu da rade danas a da *bu (malo) sutra.

---

Bas tako, Ivane ... Srecom, mislim da za razliku od nas danasnji zumeri bolje kapiraju to sto si rekao. Mi smo sve ovo gore opisano naucili na sopstvenim ledjima, a u ex-Jugi nismo imali nikoga da nam objasni neke stvari. Nasi matorci su radili u jednom totalno drugacijem sistemu, gde su vazila neka drukcija pravila igre itd. Neko ko je odrastao na zapadu je sve ovo vec naucio od svojih. A danasnji klinci sa Interneta, YT klipova, od raznih influensera, iz self-help knjiga raznih gurua i tome slicno ... koje krenu da gutaju jos dok studiraju.

Nikakvo cudo zasto danasnja deca izbegavaju 9-to-5 poslove i vise idu na ove gig-varijante ... dok se pripremaju da pokrenu svoj startup, ali to poslednje ne uspe svakome.