Vraća se robovlasništvo, ali ovaj put finansijsko

"
Ima jedna zemlja na Balkanu koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobjeđuju u drugim sportovima Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmosatno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu što god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan.Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde postene proglašavaju budalama,a lopove sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemamo pravo Gde se svako svakom smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života.Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.Gde normalni svakako nikom nisu potrebni.A i sam život je najveći paradoks; živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni.
"
U čast stote...
Hvala na "banovanju"...
Pošto mi je ovo neka šansa da ti odgovorim Mojsilovic-u, mnogo bih volio da sam naivni glupan, verovatno bih i ja bio direk(za)tor.

<sub>[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 09:55 GMT+1]

[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 10:25 GMT+1]</sub>
Pošto je meni dostupan ovaj način komunikacije, kao što vidiš gore u zahvalnici "banovan" sam; nije mi jasan razlog, možda mi Administrator objasni;
uglavnom, izvinjavam Ti se, nije mi bila namera da te uvredim, ne daj Bože;
moja pokojna Majka mi nebi dozvolila, a i sam sam po prirodi miroljubiv i komunikativan. Pa ako sam nekog i uvredio (nije mi bila namera), primite moje izvinjenje.

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 10:32 GMT+1]}
Ma nemo' da mi uzmeš za zlo... Nije mi namera da te uvredim ni Tebe ni bilo koga, samo reagujem na provokacije.

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 10:48 GMT+1]}
Možda će mi Administratr ili Moderator objasniti zašto sam banovan?
Nisam se koristio nikakvim pogrdnim izrazima ili nečim što je slično tome?!

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 10:58 GMT+1]}
Ni moj "fanatiz(u)am" nije ništa drugačiji od Tvog. Rad, Red i Disciplina. (Arbeit Ordnung und Disziplin) Neki će da razumeju...

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 11:13 GMT+1]}
Ne smejem se svaki put kad napišem (u)... Moguće je da nisi razumeo poentu? Sve su to iz(u)mi za prevaru i tlačenje...

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 11:28 GMT+1]}
@Andrej013,
pročitao sam ja i više od toga što si ti naveo. g. Đožidar Belić je jedan od kreatora politike prodaj, mazni pa kidni, samo što ova jadna Srbija nema dovoljno snage da to i procesuira i pozove na odgovornost. Njegovo tupljenje o neoliberalnom kapitalizmu je providno kao oblak iznad pustinje Gobi. Tetkin kauč je verovatno otkupio i nosa ga sa sobom kao relikviju.

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 16:55 GMT+1]}

Ajd' Administratore ka' Boga te molim, otključaj me, zvaću te Liberator, da mogu ka' čo'jk da se svađam...

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 31.05.2012. u 17:35 GMT+1]}
@holkan-e,
možda ćeš videti ovu poruku, pogledaj ti ponovo to predavanje po sekvencama i razmisli malo posle svake, možda Predavač i ne priča kao da je odlepio...

_{[Ovu poruku je menjao rade.zrnic dana 02.06.2012. u 05:01 GMT+1]}

@milanche je dao jednu adresu ali mi se čini da je malo njih koji su to i pročitali, pa ću i po cenu da budem trajno "zabranjen" da prikačim taj tekst...

DIMENZIJE I UZROCI NEUSPEŠNE TRANZICIJE ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA, A POSEBNO SRBIJE (2)

ponedeljak, 13. jun 2011 15:31


Krajem 2000. godine još nije bilo jasno kakav će se koncept privrednih (i društvenih) reformi usvojiti i koje će se ličnosti naći na najvažnijim funkcijama, tj. u vladi i Narodnoj banci gde će se kreirati koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike. Nažalost, početkom 2001. godine pokazalo se da su se na tim mestima našli stručno, a u nekim slučajevima i moralno, vrlo problematične ličnosti (međunaslovi - redakcijski, naslovi poglavlja - autorski-italik, bold)

Objavljujemo nastavak studije Dimenzije i uzroci neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Balkana, a posebno Srbije čiji smo prvi deo objavili u sredu 8.juna.

4. Pogrešni „vizionari“ i pogrešan koncept reformi - osnovni uzroci teške ekonomske krize u Srbiji

Za razliku od velikog broja zvaničnika, stranih i domaćih institucija i brojnih domaćih akademskih ekonomista koji su neposredno posle „srpske oktobarske revolucije” isticali mogućnost, a mnogi i projektovali i obećavali spektakularan rast privrede Srbije, nisam verovao da će se to moći ostvariti, bar ne u prvih nekoliko godina. Na savetovanju koje su krajem 2000. godine organizovali Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, svoj referat sam zaključio sledećim rečima: „Želeo bih da se prevarim u proceni da neki uvodničari, a posebno političari za iduću i naredne godine obećavaju nerealan, spektakularan rast i razvoj i znatan porast plata i životnog standarda” [1]. Tada još nije bilo jasno kakav će se koncept privrednih (i društvenih) reformi usvojiti i koje će se ličnosti naći na najvažnijim funkcijama, tj. u Vladi i Narodnoj banci, gde će se kreirati koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike. Nažalost, vrlo brzo, tj. početkom 2001. godine pokazalo se da su se na tim mestima našli stručno, a u nekim slučajevima i moralno vrlo problematične ličnosti. Navedimo neke od elemenata stručnosti tih najistaknutijih samozvanih „vizionara” [2] ekonomskih reformi.

Političke preporuke

Prof. dr Miroljub Labus je izabran, bolje reći delegiran na funkciju ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi SR Jugoslavije, iako se tom materijom ranije nije bavio, a na Pravnom fakultetu je predavao „Političku ekonomiju” (kasnije je predmet preimenovan u „Osnovi ekonomije”). Vrlo je verovatno da mu je funkcija potpredsednika Demokratske stranke bila najvažnija preporuka za tu funkciju. I pošto nije znao tu vrlo složenu i osetljivu materiju, bilo je logično da za svoje savetnike uzme vrhunske stručnjake iz te oblasti. Međutim, on za savetnika uzima ekstremnog pobornika neoliberalizma Borisa Begovića koji se bavio urbanom ekonomijom i koji je doktorirao, po mom mišljenju, na čudnoj temi „Optimalna veličina grada, mreža gradova i efikasnost privrede Jugoslavije”. Oni su u maju 2001. godine isforsirali naglu i preteranu liberalizaciju uvoza koja je, uz sve precenjeniju vrednost dinara, imala katastrofalne ekonomske i socijalne posledice. Ministar za spoljnu trgovinu u Vladi Srbije postaje docent Goran Pitić koji je predavao „Ekonomsku istoriju”. On je, istina, magistrirao na temi „Spoljna trgovina Jugoslavije 1919–1929. godine” (1988. godine), a doktorirao na temi „Uloga stranog kapitala u privrednom razvoju Latinske Amerike u XX veku” (1993.g.), ali te teme imaju vrlo malo veze sa ulogom Ministarstva za spoljnu trgovinu.

Iako su najistaknutiji komunisti Josip Broz i Aleksandar Ranković bili zanatlije, po dolasku na vlast brzo su shvatili da guverner Narodne banke mora biti neko ko se afirmisao kao vrhunski stručnjak, pa su 1946. g. postavili dr Obrena Blagojevića koji je pre toga bio pomoćnik saveznog ministra za finansije, guverner Svetske banke i MMF za Jugoslaviju [3].

S druge strane, posle „srpske oktobarske revolucije”, guverner postaje mr Mlađan Dinkić, asistent na predmetu „Privredni razvoj“ i "posrednik za promet nekretnina” [4], koji je magistrirao na temi „Merenje ekonomske efiksnosti upotrebe resursa” (1993.g.). Pre izbora za guvernera objavio je još nekoliko radova od kojih je najpoznatiji „Ekonomska destrukcija”, ali u njima se ne obrađuje materija koja je u domenu delatnosti centralne banke. Podsetimo se da je bivši premijer Z. Đinđić u periodu kada je bio aktuelan izbor M. Dinkića za guvernera, rekao da se on istakao u rušenju Miloševićevog režima i da je prihvatljiv za MMF.

Zbog vrlo skromnog znanja iz oblasti monetarne i bankarske problematike ili zbog nečega drugog, on je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da valutni kurs ostane stabilan za vreme njegovog mandata i u tome je uspeo, što je imalo katastrofalne ekonomske i socijalne posledice.

Treći od najistaknutijih „vizionara” ekonomskih reformi, B. Đelić „proslavio” se u timu Džefri Saksa u primeni „šok terapije” u tranziciji Ruske Federacije, Poljske (do 1993.g.) i Rumunije, što je u svim tim zemljama dalo katastrofalne rezultate.

Nakon „srpske oktobarske revolucije” na vrlo važnim funkcijama vezanim za kompleksan posao privatizacije našla su se, u široj stručnoj i političkoj javnosti, do tada gotovo potpuno nepoznata lica. Naime, Aleksandar Vlahović, asistent u Ekonomskom institutu, gde se bavio konsultantskom delatnošću, postaje ministar za privredu i privatizaciju, a dr Mirko Cvetković, koji se takođe u istom Institutu bavio konsultantskom delatnošću, postaje direktor Agencije za privatizaciju. Na kraju, Radovan Jelašić, koji čak nije imao državljanstvo SR Jugoslavije i koji je bio činovnik u nekoj nemačkoj banci, postaje viceguverner Narodne banke SR Jugoslavije, a kasnije i guverner i na toj funkciji je ostao do početka 2010. godine kada se povukao iz „ličnih razloga” samo njemu znanih (i možda još nekolicini zvaničnika).

I već na bazi navedenih činjenica a priori se moglo zaključiti da se od tih samozvanih „vizionara” tranzicionih i privrednih reformi nisu mogli očekivati dobri rezultati. U prilog toj tvrdnji navešću niz čudnih i, iole obrazovanjem ekonomisti i svakom intelektualcu koji misli svojom glavom, neprihvatljivih njihovih izjava i obećanja koje je stvarnost surovo demantovala.

Obećanja

Najstariji i najugledniji medju njima, kako u struci tako i u nekoj stranci, prof. dr M. Labus je davao niz takođe čudnih izjava i obećanja koji su bila nerazumljiva i neprihvatljiva za ozbiljne ekonomiste. I ta obećanja stvarnost je surovo demantovala. Navedimo samo neka od njih.

Na savetovanju ekonomista koje je krajem 2001. godine održano na Ekonomskom fakultetu, on je izjavio sledeće:
„Preostaje da rešimo problem malog duga prema Razvojnoj banci Saveta Evrope i da nakon dva ili tri pregovora regulišemo pitanje duga prema Londonskom klubu. Time će biti ostvaren cilj koji smo postavili, a to je da dug (misli na dug SR Jugoslavije) smanjimo sa oko 12 milijardi na oko 7 milijardi dolara” [5]. Na njegovu i opštu žalost, nakon tih sporazuma koji su ostvareni i otpisa najvećeg dela tih dugova (sem 717 miliona prema Pariskom klubu), taj dug je krajem 2004. dostigao gotovo 14 milijardi dolara.

Uvoz i zaduživanje

Tokom 2002. i 2003, prof. dr M. Labus je više puta isticao da valutni kurs dinara i liberalizacija spoljne trgovine nisu imali uticaj na izvoz, uvoz i spoljnotrgovinski deficit. To je, u uslovima vrlo visoke inflacije i drastičnog pada cenovne konkurentnosti domaćih i vrlo izraženog povećanja cenovne konkurentnosti uvoznih proizvoda, za iole obrazovanijeg ekonomistu bilo vrlo čudno i nerazumljivo. Takve tvrdnje nisu dopustive za bilo kog diplomiranog ekonomistu, a pogotovu za redovnog profesora koji je predavao osnove ekonomije.

Početkom 2004. godine, nakon izbora za potpredsednika Vlade Srbije, Miroljub Labus je izjavio „da se svi deficiti moraju smanjiti i da tekući deficit platnog bilansa ne sme preći dve milijarde dolara” [6]. Na njegovu i opštu žalost, svi deficiti u toj godini bili su znatno povećani, a deficit tekućeg računa platnog bilansa bio je povećan za čak 52% i dostigao je 3,4 milijardi dolara, tj. bio je za preko 70% veći nego što je Labus obećao.

Tokom 2002, 2003. i 2004. godine, više puta sam dokazivao u svojim radovima da model ekonomskih reformi u Srbiji ima vrlo ozbiljnu „konstrukcionu grešku”, a da je nagla preterana liberalizacija uvoza, uz politiku precenjene vrednosti dinara i defektan koncept privatizacije, bila sastavni element te greške. Nakon ponavljanja te konstatacije na jednom savetovanju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu [7], Labus je izjavio „ponosan sam na tu konstrukcionu grešku”.

Četiri godine nakon bombastog obećanja o bitnom smanjenju spoljnog duga, M. Labus, sada u svojstvu potpredsednika Vlade Srbije, krajem 2005. godine, na jednom naučnom skupu, izjavio je „da se Srbija neće više zaduživati“ kod MMF, da je „javni dug mali“ ali „ono što ne valja to je tendencija da ukupan dug zemlje ostaje isti – koliko se smanjuje javni dug, toliko se povećava privatni dug“ [8]. Na njegovu i opštu žalost, ukupan spoljni dug Srbije je u 2005. godini bio za oko 2,7 milijardi evra, ili za 26% veći nego prethodne godine, a u 2006. je dostigao čak 14,88 milijardi evra a odnos otplata i BDP je već dostigao 7%. Spoljni dug je i narednih godina nastavio vrlo dinamičan rast, a otplate servisiranja tog duga, takodje vrtoglavo su rasle. I pored otpisa oko 650 miliona dolara duga prema Pariskom klubu, iznos spoljnog duga krajem 2008. je već 21,8 milijardi evra (ili je 30,7 milijardi dolara), a iznos otplata je u toj godini dostigao je 34% izvoza robe i usluga ili 10,3% BDP, pa je Srbija po oba ta pokazatelja bila visoko zadužena zemlja. Ona je tokom prve decenije ovog veka postala narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala, pa je (navodno zbog svetske ekonomske krize) bila prinuđena da zatraži novi kredit od MMF u iznosu od čak 2,9 milijardi evra. U poslednje dve godine odnos otplata po osnovu servisiranja spoljnog duga iznosi preko 11% BDP ili preko 35% izvoza robe i usluga, što jasno pokazuje da je ona visoko zadužena zemlja. Uz to, nepovoljna je okolnost da se u periodu poslednje tri godine osetno povećao javni dug i spoljni javni dug, kao i njihov odnos prema izvozu robe i usluga i prema BDP. Trebalo bi naglasiti da su odnosi kako ukupnog spoljnog duga, tako i javnog spoljnog duga i javnog duga prema BDP, objektivno znatno viši nego što ih prikazuju NBS, Vlada i državne institucije i razni ekonomski analitičari, jer se koriste veličine BDP u tekućim cenama, pa se zatim one dele sa nerealno podcenjenom vrednošću evra (ili dolara), i on po oba ta osnova znatno „naduva“ rezultat. Sve u svemu, i ove Labusove priče stvarnost je brzo demantovala.

Nerealan kurs

Na istom naučnom skupu M. Labus je dao i niz drugih najblaže rečeno, vrlo problematičnih izjava i obećanja a mi ćemo se zadržati na samo dve njegove konstatacije: „Kada je Mlađan Dinkić bio guverner, te dve godine imali smo kurs kao sidro i nižu inflaciju, a onda u drugom delu njegovog mandata, zajedno sa mandatom Kori Udovički i mandatom sadašnjeg guvernera, više nemamo kurs kao sidro. Sada vodimo politiku održavanja realnog deviznog kursa, pri čemu je dinar, sa malim oscilacijama relativno stabilan“ [9].

Koliko su te njegove priče o realnom i stabilnom kursu bile van vremena i prostora, postaje jasnije ako se zna da je po obračunu NBS na kraju te godine realna vrednost dinara (u odnosu na korpu evra i dolara) bila za čak 53% na višem nivou nego krajem 2000. godine, a da je vrednost dolara, i pored neuporedivo više inflacije u Srbiji nego u SAD, bila za preko četiri dinara manja nego krajem 2000. godine. M. Labus, kao i mnogi drugi zvaničnici, nisu shvatili da je valutni kurs, koji je tada i sve do početka oktobra 2008, bio više virtuelna nego realna veličina, jer se formirao na neodrživim osnovama – preko novog sve većeg neto zaduživanja u inostranstvu i prodaje preduzeća i druge imovine stranim licima.

Iz ove konstatacije M. Labusa (a posebno prvog guvernera NBJ u novom veku mr M. Dinkića) vidi se da on smatra da je dvogodišnja politika de facto fiksnog valutnog kursa bila vrlo dobra. On je, kao i M. Dinkić, više puta isticao da je i nagla i preterana liberalizacija uvoza (koju su on i njegov savetnik Boris Begović isforsirali u maju 2001.) bila vrlo opravdana i korisna. Već krajem 2001.g. oštro sam kritikovao tu politiku (o čemu će kasnije biti više reči). Navedimo da je na pitanje novinara „Politike“ (14.10.2002), kako ocenjuje dvogodišnju politiku fiksnog valutnog kursa u Srbiji, vrlo poznati slovenački ekonomista Ivan Ribnikar rekao: „Kao član Saveta Centralne banke Slovenije sve vreme sam uticao da se vodi politika fluktuirajućeg valutnog kursa, jer smo smatrali da fiksni kurs nije dobar i uvek smo vodili računa da ne uništimo domaću industriju koja izvozi, jer fiksni kurs može sniziti inflaciju, ali inflacija nije najveće zlo – veće je zlo imati 20% ili više od 20% nezaposlenosti (podvukao MK).

I na kraju, navedimo da je M. Labus tada izjavio: „Mi smo svi ponosni što danas imamo banke koje pre pet godina nismo imali“.

U vezi sa ovom njegovom izjavom moglo se i može se postaviti niz pitanja. Prvo, najblaže rečeno, vrlo je problematična odluka o ukidanju četiri velike banke u Srbiji, jer da se samo nekoliko meseci sačekala odluka Pariskog kluba poverilaca o otpisu 50% + 15% duga SR Jugoslavije, slika o solventnosti tih banaka, kao i mogućnosti njihovog budućeg poslovanja bila bi bitno povoljnija. Za razliku od Srbije, Slovenija je početkom devedesetih godina prvo sanirala svoje poslovno bankarstvo, a kasnije je država pomagala da se ono uspešno razvija i tek nakon desetak godina postepeno i vrlo blago omogućavala formiranje filijala stranih banaka. Niz vrlo uglednih slovenačkih ekonomista smatraju i da je i to doprinelo uspešnosti tranzicije. To je sažeto izneo najpoznatiji slovenački ekonomista iz sektora bankarstva prof. dr Ivan Ribnikar. Naime, u razgovoru sa novinarom Politike (30.03.2002.). on kaže da je najvažnija stvar u tranziciji da se ne dozvoli da propadne ni jedno preduzeće čiji se problemi mogu rešiti. U Sloveniji je, na primer, propalo vrlo malo preduzeća. Logika da sve treba počistiti kao da ništa ne valja, pa da se onda kreće od početka – je pogrešna. Slovenija je spašavala što se spasiti moglo. Sproveli smo sanaciju banaka. Delom su preduzeća opstala preko pomoći banaka, a delom su dobijala sredstva direktno od države. Ako pustite da propadne sve što mislite da ne vredi, onda će malo šta ostati (podvukao MK). Ukoliko bi posle toga propadanja, nastupila jaka preduzetnička inicijativa, to bi bilo dobro, no to slabo ide.

Problematične strane banke

Vrlo je problematičan ukupan efekat rada stranih banaka u Srbiji po privredu i stanovništvo, pogotovu ako se ima u vidu stanje u privredi. One su formirale vrlo visoke kamatne stope, a neke od njih i vrlo visoke marže, koje su donele ogromne nevolje i privredi i stanovništvu. Uz to, pri kreditiranju banke su primenjivale tzv. deviznu klauzulu i promenljivu kamatnu stopu. Pohlepa stranih banaka u Srbiji je znatno izraženija nego u susednim zemljama a pogotovu u zemljama gde se nalaze njihove centrale pa one, gledano u celini, ostvaruju visok profit čak i uslovima teške ekonomske krize u kojoj se zemlja i privreda nalaze. Kao ilustraciju tog „harača“, pa i pljačke koju neke od njih praktikuju, navedimo primer KBC banke koja je bez ikakve pravne osnove, jednostrano, navodno da bi pokrila gubitke u SAD, podigla maržu sa 1% na 3,5%, što je nezamislivo u razvijenim zemljama. Od sredine 2009. godine takvu jednostranu odluku su donosile Alfa banka, Eurobanka EFG, Pireus, Prokredit banka, Rajfazen, Erste banka i Alpe Adrija. Istine radi, mora se priznati da su država Srbija i naročito Narodna banka Srbije krive što su dozvolili da Srbija postane Eldorado za strane banke koje svoje klijente često dovode do očaja. Sve to govori da Labusovo verovanje da je sve strano, pa i strane banke, bolje od domaćih - iz navedenih podataka vidi se - to verovanje je bilo bez ikakve osnove. Kao dokaz za ovu našu tvrdnju navedimo da je na bazi istraživanja magazina Global Finance, čiji rezultati će biti objavljeni u majskom izdanju, Komercijalna banka proglašena najboljom bankom u Srbiji. Taj nalaz se zasnivao na: poznavanju potreba klijenata, rastu aktive, profitabilnosti, strateškim odnosima, odnosima sa klijentima, obučenosti zaposlenih, konkurentnosti cena usluga, upotrebi savremene tehnologije i inovativnosti proizvoda.

Na kraju, kada se govori o efektima precenjenog dinara i vrlo visokim kamatama koje su privredi i stanovništvu Srbije nametnule strane banke (na čije prisustvo je M. Labus "ponosan"), trebalo bi ponovo istaći da je nobelovac J. Štiglic, govoreći o privredi i merama ekonomske politike u Srbiji krajem 2001. Godine, zaključio: „Precenjena valuta i visoka kamatna stopa su recept za propast“ (Politika, 15.10.2001). Nažalost, tadašnji potpredsednik Savezne vlade i istovremeno savezni ministar za ekonomske odnose SRJ sa inostranstvom – ovom i sličnim upozorenjima nisu poklonili pažnju.

Predstava o starim dugovima i novim uspesima

Ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović je do 2001. bio asistent u Ekonomskom institutu, bavio se nekom konsultantskom delatnošću i bio za širu naučnu javnost – anonimac. Slično bi se moglo reći i za dr Mirka Cvetkovića koji je postao direktor Agencije za privatizaciju. Nakon toga bio je ministar za finansije, a u poslednje tri godine i premijer.

Nakon pozitivne odluke Borda direktora MMF o uspešnom završetku trgogodišnjeg aranžmana, tadašnji potpredsednik Vlade, Labus u svom autorskom tekstu (Politika, 11.2.2006,c,6) naglasio je: (a) „da je rešen problem spoljnog duga Srbije; (b) da je to veliki uspeh, jer za mnoge je pre demokratskih promena taj problem spoljnih dugova bio nerešiv; i (c) ponosan sam na ovo što smo uradili”. U tom autorskom tekstu on je napisao i sledeće:

• „da smo ocenom, odnosno odlukom MMF, uspeli da rešimo nasleđeni problem spoljnog duga pod čijim teretom se, inače, raspala prethodna Jugoslavija;

• da su mnogi sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga, a kada je to postalo izglednije, izmišljena je nebulozna priča o „dužničkom ropstvu;

• da danas imamo spoljni dug koji možemo uredno da plaćamo i koji neće praviti nikakve političke probleme za zemlju u budućnosti”

Mnoge tvrdnje M. Labusa su, najblaže rečeno, teško prihvatljive, pa i neistinite. O potpunoj neosnovanosti tvrdnje tadašnjeg potpredsednika Vlade, da se prethodna Jugoslavija srušila pod teretom spoljnog duga Srbije, govore sledeće činjenice:

1. spoljni dug Srbije je de facto 1990. iznosio 6,4 milijarde dolara;

2. izvoz robe i usluga u toj godini iznosio je preko 7,1 milijardu dolara (bez isporuka u bivše jugoslovenske republike);

3. domaći društveni proizvod Srbije u toj godini iznosio je oko 20 milijardi dolara.

Po strožim kriterijumima međunarodnih finansijskih institucija, Srbija je 1990. bila srednjezadužena, a po blažim čak i niskozadužena zemlja. Ona bi sigurno, da nije bilo devetogodišnjih sankcija i vazdušne agresije NATO-a, mogla bez problema servisirati svoj spoljni dug.

Iako je tada bio profesionalni političar, Labus, bez osnove, enormno uveličava ulogu MMF, pa na jednom mestu (Politika, 11.2.2006) ističe da je ta institucija zadužena za otpis dve trećine duga Pariskom klubu i 62% duga Londonskom klubu. Nesporno je, da je pozitivna ocena Borda direktora MMF uticala na odluku Pariskog kluba, ali ne u toj meri kako je on tada tvrdio.

Po silasku sa političke scene, prof. Labus je više puta pisao o nužnosti gašenja dinara i prelaska Srbije na evro kao jedino platežno sredstvo. Zanemarimo činjenicu da je prevremeno gašenje nacionalne valute, samo po sebi vrlo problematično (što pokazuje i slučaj Grčke). On bi, pogotovu kad je profesor na Pravnom fakultetu i kao bivši ministar za ekonomsko-finansijske odnose sa inostranstvom, morao znati da čak i članice EU moraju ispuniti niz uslova da bi uvele evro, da one to mogu učiniti tek kada dobiju „zeleno svetlo”, a Srbija je još uvek daleko od članstva, pa samo neko ko je potpuno neobavešten, može tako nešto predlagati.

Nečuveni hvalospevi

Od svih samozvanih „vizionara” ekonomskih reformi u Srbiji, po količini i „kvalitetu” obećanja i „bisera”, ipak se najviše istakao bivši guverner NBJ i NBS, odnosno i bivši ministar za finansije u Vladi Srbije, bivši ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, Mlađan Dinkić. Navedimo samo neke od njih.

Na spomenutom savetovanju ekonomista održanom krajem 2001. godine, Dinkić je, kao guverner NBJ-a, izjavio [10]: (a) da je u 2001. godini završena makroekonomska stabilizacija; (b) da stabilnost deviznog kursa nije rezultat administrativnih odluka, nego čisto tržišnih kretanja i stanja na deviznom tržištu; (c) da je liberalizacija spoljne trgovine značajno dostignuće; (d) da je ekonometrijska analiza pokazala da devizni kurs uopšte ne utiče na izvoz; (e) da u narednim godinama izvoz mora da raste brže od uvoza; (f) da će preuzete strukturne reforme sigurno doneti dobro na srednji rok (podvukao MK).

Na moje brojne primedbe na koncept reformi i dokazivanje da će one imati teške ekonomske i socijalne posledice, koje sam izneo na istom Savetovanju (podržao i prof. dr Lj. Madžar) [11], mr Dinkić je odgovorio ali vrlo arogantno i potpuno neuverljivo.

Na jednom savetovanju ekonomista održanom u septembru 2002, M. Dinkić je, u svojstvu guvernera NBJ, izrekao do tada nečuvene hvalospeve o rezultatima privrednih reformi. Naime, on je tvrdio sledeće [12]: (a) krajem 2000. i početkom 2001.god. ostvarena je stabilizacija privrede; (b) izvršena je stabilizacija kursa dinara i on je postao ravnotežni; (c) reforma javnih finansija dala je impresivne rezultate; (d) gotovo u potpunosti je ukinuta administrativna kontrola cena; (e) ostvaren je impresivan rast deviznih rezervi; (f) nakon neophodnog restruktuiranja preduzeća, mogu se očekivati impresivni rezultati u izvozu i sl.

U replici na njegovo izlaganje izneo sam masu argumenata koji dokazuju da hvalospevu uopšte nema mesta i da je privreda Srbije zahvaćena tzv. „holandskom bolešću”. Svoje izlaganje sam zaključio konstatacijom da su mudri Latini imali izreku „uvek misli o kraju” i da guverner Dinkić (kao i potpredsednik Savezne vlade M. Labus) o tom, verovatno neprijatnom kraju, izgleda, ne misle [13].

Kada je postao jedan od lidera novoformirane stranke G-17 plus, M. Dinkić je u predizbornoj kampanji, koju su delom preneli RTS i neka druga sredstva informisanja, izjavio da se valutni kurs neće menjati u narednih deset, dok je na drugom predizbornom skupu rekao da se on neće menjati, verovali ili ne, u narednih pedeset godina i on će dokazati da dinar može biti jak, te da će čak i jačati iako je privreda slaba. Takođe je, što je poenta tog njegovog hvalisanja, na jednom televizijskom nastupu rekao da će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu za doprinos ekonomskoj nauci.

„Veliki dani za srpsku ekonomiju“

Za vreme njegovog mandata na funkciji ministra za finansije, posebno su bili zapaženi još neki Dinkićevi „biseri”. Kada je početkom 2006.g. Pariski klub doneo odluku o otpisu 15% duga SR Jugoslaviji, uz M. Labusa, u euforiju je pao i tadašnji ministar za finansije M. Dinkić kada je rekao: „da je to veliki dan za srpsku ekonomiju i da je svaki stanovnik Srbije tog dana za 600 dolara manje zadužen nego što je bio 2000. godine”. Uz to, on naglašava: „da je ukupan spoljni dug Srbije četiri puta manji nego 2000. godine, odnosno da je njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjeno sa 170 na 43%” (Politika, 08.01.2006).

Po svemu sudeći (kao i prof. M. Labus) i mr M. Dinkić je pod spoljnim dugom, podrazumevao samo onaj deo duga koji je država uzela i koji se vraća iz sredstava budžeta. Koristeći samo cifre tog dela duga, M. Dinkić je tokom 2005. i 2006. godine više puta izjavio da se Srbija nalazi u grupi srednjezaduženih zemalja i da se prubližava grupi niskozaduženih. Te tvrdnje niko u međunarodnim finansijskim institucijama i stručnim krugovima nije mogao prihvatiti.

Kada je tokom 2006. godine devizni priliv po osnovu privatizacije znatno povećan i kada se sav taj prihod, kao i prihod u dinarima po istom osnovu, slio u budžet, tadašnji ministar za finansije M. Dinkić je izjavio „da je ponosan što se Srbija može takmičiti sa najboljima u svetu ne samo u sportu i nauci (sic!) već i u oblasti javnih finansija“ (Politika 2. IV 2006). Na opštu i njegovu žalost, čim su prihodi od privatizacije počeli naglo da se smanjuju, problem budžetskog deficita, iz godine u godinu bivao je sve veći pa se država dodatno znatno zadužila, što će u budućnosti predstavljati – teško ograničenje za rast i razvoj privrede.

Krajem avgusta i tokom septembra 2006.g. tadašnji ministar za finansije (M. Dinkić) ističe da će se spoljni dug vrlo brzo tj. do kraja te godine smanjiti za 2,5–3,5 milijarde dolara i pri tome iznosi neke nebulozne hipoteze i tvrdnje [14]. Tako u nedeljniku Vreme (31.07.2006.g.) on kaže: „kada sprovedemo sve što smo naumili i najavili, „matiraćemo” sve one koji su, poput radikala i neozbiljnih analitičara, govorili o nekakvoj nadolazećoj dužničkoj krizi. Srbija će, u stvari, uskoro od srednje zadužene zemlje postati država sa relativno niskim spoljnim dugom. Za mene je, zapravo, uvek bio najveći izazov da razne „vračare” koje večno prodaju crne prognoze, mogu da demantujem u praksi, da postignem pozitivne rezultate koji su dijametralno suprotni od njihovih predviđanja i potpuno sam ubeđen da bi Srbija u 2007. godinu mogla da uđe sa znatno smanjenim nivoom spoljnog duga” (Vreme,31.VIII 2006, str.12). On je tada izjavio: „da će priliv tzv. stranih direktnih investicija u poslednjem kvartalu 2008. godine iznositi čak četiri milijarde dolara”, što je stvarnost ponovo surovo demantovala. Koliko je njegovo obećanje o prilivu tzv. stranih direktnih investicija bilo van vremena i prostora, postaje jasnije kada se pokaže da je njihov zbirni iznos od početka oktobra 2008.g., pa zaključno sa krajem 2010.g. bio znatno manji od onih koje je on obećao za samo poslednji kvartal 2008.g.

Promašaji sa Koridorom 10 i svetskom krizom

Sredinom jula 2008, M. Dinkić je izjavio: „Završetak autoputa na Koridoru 10, u koji će biti uloženo 1,7 milijardi evra do 2011. godine, kao i početak izgradnje autoputa Beograd – Južni Jadran, prioriteti su nove Vlade Srbije” (Politika, 19.08.2008; Politika, 8.04.2011). U to vreme on je rekao: „Ni ja, ni G-17 plus nećemo izaći na sledeće izbore ukoliko ne bude završen Koridor 10 u ovom mandatu” (Politika, 8.04.2011, str. 10). Na njegovu i opštu žalost, do sada je završeno samo 47,5 kilometara i biće dobro ako se Koridor 10 završi tokom 2013. godine, ali je i to još uvek krajnje neizvesno. Stranka G-17 se verovatno neće pojaviti na sledećim izborima, ali će se pojaviti stranka Ujedinjeni regioni Srbije, na čijem je čelu Mlađan Dinkić. I kao što je pred jedne izbore izmislio Nacionalni investicioni plan kojim su obećavane „kule i gradovi” i „med i mleko”, a pred druge izbore je izmislio podelu akcija od 1.000 evra (a krajem 2010. priznao da je slagao), tako će sada pokušati da iskoristi užasno nezadovoljstvo građana nivoom životnog standarda u nizu regiona i da ih osvoji obećanjima o mnogo boljoj budućnosti, ali pod uslovom da URS postane deo vladajuće koalicije.

Kada je svetska finansijska kriza (kako se tada ona kvalifikovala) dobila ogromne razmere, M. Dinkić je na jednom savetovanju privrednika u Nišu izjavio da će SAD brzo tu krizu suzbiti i da nas ona neće pogoditi (Privredni pregled, 3–5. septembar 2008).

Odmah nakon ove njegove tvrdnje, kao i vrlo slične tvrdnje Božidara Đelića, napisao sam da su oni „izgubljeni u prostoru i vremenu”. Naime, već u poslednjem kvartalu 2008. godine negativni efekti svetske finansijske krize su se osetili i u Srbiji, ne samo kada su bile u pitanju tzv. strane direktne investicije, nego i izvoz i dotok doznaka naših radnika zaposlenih u inostranstvu.

Sredinom 2009.godine, Mlađan Dinkić je izjavio: „da je Srbija izašla iz recesije (koliko mi je poznato, on u toj godini nikada nije rekao da je Srbija u ekonomskoj krizi), ali ga je stvarnost vrlo brzo demantovala, jer je bruto domaći proizvod u poslednjem kvartalu 2009. godine bio za nijansu manji nego u prethodnom. Dinkić, kao i premijer i drugi zvaničnici već od sredine prošle godine o 2011. godini govore kao o postkriznoj godini u kojoj će se, navodno, ostvariti rast BDP od najmanje tri posto. To je, nažalost, krajnje neizvesno, pogotovu ako se zna u kakvom je stanju poljoprivreda, građevinarstvo i niz drugih sektora, a posebno ako se ima u vidu pad industrijske proizvodnje u aprilu i maju tekuće godine.

Za ponos ili sramotu

Kada se govori o Dinkiću kao ekonomisti i visokom funkcioneru od 2001. zaključno sa martom 2011.g. trebalo bi istaći gotovo njegovu tragikomičnu izjavu na televiziji Beograd RTS (emisija „Svedok“ od 18.05.2011.g.) da je on „ponosan“ što je za vreme njegovog mandata kao guvernera valutni kurs dinara ostao „stabilan“ i da je takođe „ponosan“ što je u vreme njegovog mandata ministra za finansije u 2006. godini ostvaren suficit u državnom budžetu.

O negativnim, teškim ekonomskim i socijalnim posledicama „stabilnog“ ali sve precenjenijeg dinara već je bilo dosta reči pa bi se on zbog toga trebalo pre da stidi nego da se ponosi. A kada se govori o tom navodnom suficitu u budžetu (zbog koga je on dobio nagradu od časopisa „Euromoney“), trebalo bi naglasiti da je to postignuto zahvaljujući prethodnoj prodaji preduzeća i druge imovine stranim i domaćim licima, i po tom osnovu je ostvaren devizni priliv od čak 4,38 mlrd. evra. Uz to, u 2006.g. neto spoljni dug zemlje je povećan za milijardu i 800 miliona evra. Najveći deo tih para po oba navedena osnova slio se u budžet. Uz to, u 2006.g. robni uvoz je povećan za čak 22% i dostigao je 10,4 milijarde evra pa su budžetski prihodi od carina, akciza i poreza na prodaju uvozne robe na domaćem tržištu znatnije porasli i dostigle su visok nivo. I pored svega navedenog, tadašnja vlada je u toj godini ne mali deo njenih dospelih finansijskih obaveza prenela na sledeću godinu i pri tome je uloga ministra za finansije Dinkića bila od najvećeg značaja. I naravno, on smatra da je narod sve to zaboravio i još uvek se „ponosi“ sa tim svojim „dostignućima“, dok je za iole obrazovanijeg i objektivnijeg ekonomistu potpuno jasno da je to posledica sticaja trenutnih okolnosti i da su, čak i na kraći, a pogotovo na srednji i dugi rok – bila neodrživa. To za njega nije bilo bitno i on se i dalje sa tim ponosi. Možemo zamisliti šta bi seljaci – dobri domaćini rekli za nekog seoskog bećara koji u toku jedne godine proda najbolje njive i najbolje krave, dodatno se zaduži kod rođaka i prijatelja, uz to ne ispunjava u potpunosti svoje dospele finansijske obaveze a čak se hvali da ima suficit u kućnom budžetu.

Politički i moralni lik

Nije posao ekonomista da se bave ljudskim i moralnim aspektima političara, ali ću ja, kada je u pitanju M. Dinkić, morati bar nekoliko karakteristika izneti. On je vrlo verovatno na vrhu rang-liste političara koji su zloupotrebljavali moć koju su imali dok su bili na važnim funkcijama. Postoji više dokaza za ovu tvrdnju, a ja ću navesti samo neke od njih.

Kao guverner NBJ, odnosno NBS, on i njegovi najbliži saradnici su više puta potpuno ignorisali donete odluke nadležnih sudova kojima je pravno oboreno ukidanje dve privatne banke („Astra” i „Kontinental”).

U svojoj knjizi Kada će nam biti bolje? Đelić je izneo niz vrlo teških optužbi na račun stručnosti, zloupotrebe vlasti i morala M. Dinkića. Navedimo samo jednu od njih: „Moj naslednik našao je novo rešenje: izbegavanje potpisivanja novog programa sa MMF – da bi se nemilice i bez „nadzora” trošilo u predizbornoj kupovini glasova” [15]. U vezi sa tim, Đelić kaže i sledeće: „Stalnu želju kod nas da se otkači MMF, sproveo je u delo ministar za finansije u vreme predizbornog perioda kada je namerno izbegao novi aranžman da bi neometano trošio i kupovao glasove, nezavisno od posledica” [16].

U toj knjizi (str.48) Đelić kaže se da su: „na mnogim mestima (misli na poreske uprave) od 2004. g. postavljeni ljudi bez nužnih stručnih referenci, dok su mnogobrojni iskusni profesionalci smenjeni na zahtev lokalnih odbora G-17 plus”. Naravno, bilo je to u vreme kada je Dinkić bio ministar za finansije.

U široj javnosti, bilo je delimično, a u političkoj javnosti bilo je potpuno jasno da je M. Dinkić zbog česte, vrlo oštre, češće opravdane nego neopravdane žestoke kritike jednog dnevnog lista, isforsirao donošenje Zakona o informisanju [17] čije su brojne odredbe na Ustavnom sudu okvalifikovane kao pravno neprihvatljive, a od strane kompetentnih stranih institucija oštro kritikovane, jer je i inače nizak nivo slobode štampe ovim Zakonom dodatno znatno pojačan, pa je zbog toga i ugled Srbije u demokratskim zemljama dodatno smanjen.

Koliko je M. Dinkić „principijelan” i „objektivan” pokazuje izjava gradonačelnika Kragujevca, V. Stevanovića koji je pre dve godine u televizijskom razgovoru izjavio da je taj grad ranije konkurisao sa vrlo vrednim projektima za pare iz Nacionalnog investicionog plana (koji je bio u ingerenciji stranke G-17 plus), ali na njih niko nije obraćao pažnju, tj. sredstva za njihovu realizaciju nisu dobijali. Međutim, on tada ističe da se situacija bitno izmenila kada je njegova stranka ušla u koaliciju sa Dinkićevom strankom G-17 plus. S druge strane, gradonačelnik Novog Sada, u kome je Dinkićeva stranka od marginalnog značaja, ističe da zbog toga Novi Sad godinama ne dobija pare iz Nacionalnog investicionog plana za bilo koji od brojnih predloženih projekata.

I na kraju, njegovo lažno obećanje za besplatne akcije u iznosu od 1.000 evra, navodno da bi pomogao Borisu Tadiću da u predsedničkim izborima pobedi Tomislava Nikolića, bez obzira što je na televiziji priznao da je lagao, jasno govori o njegovim ljudskim kvalitetima. Imajući u vidu sva njegova obećanja, stiče se snažan utisak da je Dinkićevo geslo bilo i ostalo „obećanje – ludom radovanje”. Na njegovu žalost, narod u Srbiji se opametio, što i pokazuje pad rejtinga stranke G-17 plus od 12% biračkog tela, na samo oko 2%, pa je, vrlo verovatno, da je i zbog toga formirao novu stranku URS. Iz svega izloženog, jasno sledi zaključak, da je čuvena izreka pokojnog premijera Đinđića: „kome je do morala nema šta da traži u politici – neka ide u crkvu“, potpuno primenjiva na Dinkića, jer je do današnjeg dana ostao u politici i pored vrlo loših rezultata institucija na čijem čelu je bio i time doprineo katastrofalnoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji.

O Dinkiću, kao ličnosti govori i sledeća izjava bivšeg premijera, pokojnog Zorana Đinđića: „Sa guvernerom Dinkićem nije moguće razgovarati o ozbiljnim temama, jer on na svaki poziv na razgovor – odgovara ličnim tonom, svađalački i nabusito. On na moje inicijative odgovara drskim, ličnim marketingom i zato me on više ne interesuje” (Glas javnosti, 12.02.2003).

Posle svega navedenog, postaje jasnije zašto je on nedavno „maknut” iz Vlade ali je tragično što će teške posledice njegova „vizionarstva” dugo podnositi sadašnje i buduće generacije.

Stručnjak za šok terapiju

Sticajem neobičnih okolnosti mr Božidar Đelić se kao mlad čovek (rođen 1965.g.), našao u skupu „vizionara” ekonomskih reformi u Srbiji. Naime, dok je bio na poslediplomskim studijama na Harvardskoj poslovnoj školi (ne na čuvenom Harvardskom univerzitetu i ne na čuvenom Harvardskom fakultetu ekonomskih nauka), jedan od njegovih profesora bio je u to vreme čuveni Džefri Saks koji se „proslavio” čuvenom „šok terapijom”, koju je nametnuo prvo Boliviji, a kasnije Rusiji, Poljskoj, Rumuniji i sl.

Poljski ekonomisti i političari su vrlo brzo shvatili da taj model vodi katastrofi i već su 1993/94.g. odlučili da ga napuste i da prihvate sopstveni model koji je dao izvanredne rezultate. Ruska federacija je taj model primenjivala do sredine 1998. i tamo su rezultati bili više nego katastrofalni. Saks je našao za shodno da taj ogroman neuspeh opravdava na neubedljiv način. Na jednoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj tranziciji bivših socijalističkih zemalja, pre svega Ruske federacije, on ističe da su zapadni eksperti malo poznavali privredni organizam teškog bolesnika – ruske privrede a kada su se prihvatili uloge lekara – postavili smo bolesnika na operacioni sto i otvorili mu grudni koš.... i shvatili da on ima drugačiju anatomiju” [18]. On takođe i ističe da su: „Naši saveti bili univerzalni za sve zemlje u tranziciji, pa i za Rusiju, ali je velika greška bila što se pri sprovođenju reformi u Rusiji nisu uzimale neke specifičnosti” [19].

Došavši u Srbiju sa tako bogatim, ali na opštu žalost vrlo neprijatnim iskustvom, Đelić postaje ministar za finansije. Kao „eskspert” u timu Džefri Saksa mogao je i morao je znati za žestoku kritiku J. Štiglica koju je ovaj u aprilu 2001. godine objavio u londonskom Obzerveru [20], a odnosila se na užasne ucene i nametanja katastrofalnog koncepta reformi od strane međunarodnih finansijskih institucija zemljama koje pretenduju da dobiju zajmove od tih ustanova. Naprotiv, Đelić se maksimalno zalaže da se normalizuju odnosi sa tim institucijama i do toga i dolazi. I on na savetovanju ekonomista koje je održano krajem 2001. god. na Ekonomskom fakultetu, obećava „med i mleko”: četiri donatorske konferencije, a na svakoj od njih bi se obezbedilo po milijardu i 300 miliona dolara, od čega bi 2/3 bile donacije, a 1/3 povoljni kredit. On je tada najavio da će Srbija u naredne tri godine doživeti najbrži privredni rast i postati zemlja „u kojoj se otvaraju najinventivnija i najinteresantnija radna mesta u ovom delu Evrope”. Uz to, on je istakao da Srbija ima bolje uslove od drugih zemalja da do 2004. godine postane kandidat za članstvo u EU, a do kraja 2010. i da postane punopravna članica. Poenta njegovog izlaganja je tvrdnja da će Srbija za tri godine postati lider na Balkanu i da će se širom sveta pričati o srpskom čudu [21] (podvukao MK).

Jedan od sličnih „bisera” Đelića, tada potpredsednika Vlade, koji je lansirao sredinom 2007. godine, glasio je: „Srbija je na pragu najvećeg razvoja u svojoj istoriji” (Politika, 2.VI 2007, podvukao MK). Nije jasno šta je podrazumevao pod najvećim razvojem, a verovatno je hteo reći najdinamičnijeg razvoja. Na opštu i njegovu žalost, već u 2008. rast BDP je bio – relativno skroman (5,5%), u 2009.g. je zabeležen pad (-3,5), u 2010. ostvaren je vrlo skroman rast od 1,8%, a veliko je pitanje da li će nivo BDP u 2011.g. dostići onaj iz 2008.g.

Početkom marta 2008. B. Đelić je rekao sledeće: „Oko milijardu evra investicija čeka rezultate izbora u Srbiji, pa ako proevropske snage pobede, ispunićemo cilj od tri milijarde evra, dobićemo status kandidata za Evropsku uniju. U suprotnom, čeka nas samoizolacija i smanjenje nivoa investicija” (Politika, 13.03.2008, str.3).

Proevropske snage su suštinski izgubile izbore ali su, zahvaljujući koaliciji sa SPS, ostali su na vlasti a tzv. „strane direktne investicije“ iz godine u godinu bile su sve manje. Ostavimo po strani što on, kao i mnogi drugi zvaničnici (kao, na primer M. Dinkić), ali i brojni akademski ekonomisti bez ekonomske logike, pod „stranim direktnim investicijama“ podrazumevaju i prodaju najboljih preduzeća strancima, a to su u suštini investicije za kupce a dezinvesticije za Srbiju, pogotovu ako se dobijena sredstva potroše preko budžeta. Navedimo da su te tzv. „strane direktne investicije“ u 2008. g. iznosile samo milijardu i 824 miliona evra, u 2009. milijardu i 401 milion evra, a u 2010. g. čak manje od milijardu evra.

Dodajmo da je Djelić, u svojstvu predsednika Nacionalnog saveta za konkurentnost, u martu 2009. godine izjavio da je cilj Srbije da za dve godine na rang listi Svetskog ekonomskog foruma po konkurentnosti privrede, sa tadašnjeg 93. dođe na 70 mesto [22]. Na opštu i njegovu žalost, šest meseci nakon te njegove izjave, Srbija se spustila za tri mesta, tj. pala je na 96. mesto, a ispred nje se našle i Makedonija i Albanija.

Međutim, moram naglasiti da je B. Đelić, u kratko vreme kada nije bio u politici, u svojoj knjizi Kad će nam biti bolje izneo niz žestokih kritika na račun praktikovanja ekonomske politike sa kojim kritikama se u najvećoj meri slažem, ali mu se može postaviti pitanje da li je te kritike iznosio ranije dok je bio u vlasti i zašto je na njih potpuno zaboravio kada se ponovo našao u Vladi? Dakle, i u njegovoj slučaju može se postaviti pitanje morala.

Pored M. Dinkića i B. Đelića koji su sem nekih malih prekida bili stalno u vrhu vlasti u Srbiji, i za dr M. Cvetkovića bi se moglo slično reći. Kao što smo napomenuli, on, kao i A. Vlahović bili su do 2001. g. nepoznati u široj stručnoj i političkoj javnosti. Pošto je A. Vlahović gotovo nestao sa političke scene, o njegovim izjavama i obećanjima neću detaljnije pisati, ali ću se više zadržati na stavovima sadašnjeg premijera dr Mirka Cvetkovića.

Besmislena računica

Koliko znam, dr Cvetković se nije istakao u političkoj, „revolucionarnoj” aktivnosti pre oktobra 2000. Doktorirao je na Ekonomskom fakultetu (1987.) na, za mene neobičnoj, temi „Prilog metodologije projektovanja energetskog sektora Jugoslavije”. Iako je na bazi nekih, za mene i mnoge druge akademske ekonomiste, nepoznatih kriterijuma postao kandidat za neku od funkcija koje po prirodi pokrivaju ekonomisti, bilo je prirodno da zameni dr Srbu Antića koji je dao ostavku na funkciju ministra za energetiku i koji je kao predstavnik SR Jugoslavije, poslat u MMF (što je bilo potpuno nerazumljivo). Medjutim, iako se nije, koliko znam, bavio vrlo složenom materijom privatizacije, dr Cvetković postaje direktor Agencije za privatizaciju. Nekoliko godina nakon toga Vlahović i dr M. Cvetković, su na Savetovanju ekonomista Jugoslavije, koje je, u aprilu 2004. g., organizovalo Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, a koje je bilo posvećeno analizi efekata ekonomske reforme, podneli koautorski referat na temu „Iskustva procesa privatizacije u Srbiji”.

S obzirom na činjenicu, da je dr Cvetković u to vreme bio direktor Agencije za privatizaciju a koautor Aleksandar Vlahović, ministar za privredu i privatizaciju i da je vrlo verovatno da su oni imali neku ulogu u formulisanju i usvajanju Zakona o privatizaciji (koji je usvojen 2001.), nije bilo čudno da je u tom njihovom referatu zaključeno, da je „privatizacija svakako podigla imidž Srbije na svetskoj privrednoj mapi, da je proces privatizacije bio dobar teren za razvoj privatne inicijative domaćih investitora” [23]. Uz to, u tom referatu se konstatuje: „Da se sam model prodaje, zahvaljujući ostvarenim prihodima, suštinski nametnuo kao socijalno pravedniji u poređenju sa, na izgled, za radnike prihvatljivijim modelom besplatne podele akcija” [24]. I na kraju, zaključuje se, da je privatizacija bila jedini „vidljiviji reformski projekat, pa je bila glavna meta uglavnom demagoških napada” [25] I svakom objektivnom ekonomisti bilo je tada, a pogotovu je sada jasno koliko su ove njihove konstatacije bile „van vremena i prostora”. U vreme pisanja njihovog referata bilo je jasno da je Zakon i model privatizacije defektan i da ga treba što pre napustiti ali oni o tome nisu mogli ili nisu smeli pisati.

Prećutkivanje neprijatnih pokazatelja

Krajem 2007. godine, ministar za finansije, dr Mirko Cvetković je više puta isticao da Srbija i dalje ostaje u zoni vrlo visokih stopa rasta BDP što će, navodno, omogućiti da njegov obim u toj godini dostigne 30 milijardi evra, odnosno oko 4.500 evra po stanovniku, što bi značilo da će se, verovali ili ne, u odnosu na prethodnu godinu, povećati za čak 73,6%, a u odnosu na 2000.g. per capita dohodak bi, po toj računici, bio čak 4,5 veći. Koliko je ta računica bila besmislena, govori činjenica da je, po zvaničnoj statistici, realna vrednost BDP u 2007. godini bila za samo 48% na višem nivou nego što je bila 2000. godine. Uz to, taj rast je bio više virtuelnog nego realnog karaktera, o čemu sam detaljno ranije pisao [26].

Na savetovanju privrednika, ekonomista i zvaničnika koje je održano na Kopaoniku početkom marta 2009.g., premijer Cvetković je izjavio: „da nema bojazni da će novi krediti imati za posledicu – prezaduženost zemlje... jer je trenutno učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu samo oko 27%” (Politika, 4. III 2009, str. 11). Zanemarimo besmisao nekog „učešća” javnog duga u BDP, jer su to potpuno dve nezavisne veličine, pa se samo može govoriti o njihovom kvantitativnom odnosu ili količniku. Znatno je važnije da se pri izračunavanju tog odnosa koristi veličina BDP u tekućim cenama i ona je, zbog visoke inflacije, enormno naduvana. Uz to, najveći deo javnog duga je nominiran u stranim valutama i on se, u cilju preračunavanja u dinarima, množi sa precenjenom vrednošću dinara i na taj način se njegova veličina veštački smanjuje, pa se po oba ta osnova količnik javnog duga i BDP znatno smanjuje i zloupotrebljava u cilju dokaza da je Srbija srednjezadužena i da ima dovoljno prostora za novo zaduživanje.

Premijer, i niz drugih zvaničnika sistematski prećutkuju vrlo neprijatne druge pokazatelje koji govore da je Srbija i 2008. i 2009. a posebno 2010. god. bila visokozadužena zemlja. Na primer, u 2007. godini iznos otplata po osnovu servisiranja spoljnog duga iznosio je čak 10,0% (i to naduvenog) BDP i čak 33,9% izvoza robe i usluga. U 2008. god, ti odnosi su povećani na 10,3% i 34%, a to je premijer (i njegovi savetnici) morao znati kada je govorio o mogućnostima novog zaduživanja kod MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija ili je nešto o tome mogao reći od kada je postao premijer jer je to ogroman problem o kome ne bi smeo da ćuti.

Da li premijer zna?

Premijer se početkom 2010.g. „proslavio” i sledećom izjavom: „Da država prodaje većinski deo akcija Telekom-a, zato što država ne treba da upravlja privredom. Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom.... Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne” (Press, 03.04.2010,,str. 1i 3).

U vezi sa ovim njegovim „biserom” može se postaviti niz pitanja, među kojima se ističu: (1) koja je logika da država prodaje najbolje preduzeće koje čak u kriznim godinama ostvaruje visok profit; (2) koja je logika da se ta „zlatna koka” prodaje u uslovima teške ekonomske krize u svetu kada se ne može ostvariti visoka cena; (3) kako objasniti činjenicu da niz zemalja tržišne privrede ima moćne državne kompanije u sektoru telekomunikacija; (4) kako objasniti da je najuspešnije preduzeće u tranzicionim zemljama, češka energetska firma ČEZ, 66% u državnom vlasništvu; (5) kako objasniti da u još manjoj kapitalističkoj i tržišnoj zemlji Norveškoj vrlo uspešno posluju državne firme kao što su „Stateoil” i „Telenor” iako su državne; (6) kako objasniti novije brojne nacionalizacije niza banaka, osiguravajućih kompanija, pa i nekih proizvodnih firmi, čak u zemljama pristalicama ekstremnog neoliberalizma, kao što su V. Britanija i SAD; (7) kako su premijer, kao i drugi „vizionari” reformi, dozvolili da se poludržavna kompanija Srbije „Mobi 63” proda norveškoj državnoj firmi Telenoru, kao i da se državna kompanija NIS proda Gaspromnjeftu, preduzeću koje je u većinskom delu vlasništvo Ruske države; (8) da li je premijer, i drugi zvaničnici koji se zalažu za prodaju Telekoma, svestan da će strani kupac vrlo brzo znatno podići cenu svojih usluga i otpustiti masu zaposlenih, da će čak i u srednjoročnom, a pogotovu u dugom roku, ta prodaja biti društveno štetna; (9) da li premijer, i drugi zagovornici privatizacije, znaju da je čuveni nobelovac, rodonačelnik ekstremnog neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma Milton Fridman, početkom devedesetih godina prošlog veka, zemljama u tranziciji poručivao „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte” da bi nekoliko godina kasnije pred smrt (umro 2006.) rekao: „Priznajem – pogrešio sam. Prioritet je morao biti stvaranje pravne države, jer privatizacija u uslovima nepostojanja pravne države – ne može dati dobre rezultate”; (10) da li je premijer svestan da se Srbija čak i udaljava od pojma pravne države, pa sam tim privatizacija Telekoma i ostalih preduzeća pre može dati loše nego dobre rezultate; (11) da li je premijer znao, a morao bi znati, ranije citiranu poruku brojnih nobelovaca Jeljcinu u kojoj je poenta bila „ukoliko postoji tajna uspešne tržišne privrede, ona se ne nalazi u privatnoj svojini nego u konkurenciji” [27]; (12) da li premijer i samozvani „vizionari” ekonomskih reformi u Srbiji ne znaju, ili se prave da ne znaju, da je Nobelovu nagradu za ekonomiju za 2009.g. dobila profesorka Elinor Ostrom, koja je dokazala da je ekonomsko upravljanje opštim dobrima (kao što su ribnjaci, pašnjaci, jezera, vodeni bazeni i sl.) od strane samo korisnika, često bolje nego u slučaju da su oni u privatnom vlasništvu; (13) ako bi bilo tačno ono što je premijer rekao, kako se može objasniti impresivan rast privrede Kine iako je u njoj bila, i još uvek je, dominantna državna svojina; (14) kako premijer i zagovornici privatizacije po svaku cenu, mogu objasniti da je po istrazivanju Global finance Komercijalna banka, iako u većinskom državnom vlasništvu, ovih dana proglašena za najbolju banku u Srbiji; (15) Zašto premijer i pobornici prodaje Telekoma ne postavljaju pitanje koliki bi njegov profit bio da je na njegovom čelu vrhumski menadžer a ne sadašnji diretkor koji se ranije nigde nije dokazao i koji je na to mesto došao, pre svega, po osnovu političke podobnosti; (16) Zašto se u Srbiji dozvoljava da samo u domaća sportska društva mogu doći strani stručnjaci i zašto, ako ih nemamo (a imamo), strane stručnjake nebismo angažovali po osnovu ugovornog rukovođenja, ako bi oni svojim angažovanjem ostvarili prirast profita koji je veći od razlike njihovih plata i eventualnih bonusa i plata koje bi dobijali alternativni domaći stručnjaci; (17) na kraju, zašto pobornici prodaje Telekoma veruju da će se i u narednom, čak i u dugom roku na rukovodećim mestima nalaziti samo politički podobni a stručno nekompetetna lica koja će upropastiti tu najuspešniju kompaniju.

Sredinom septembra 2010. godine premijer je lansirao niz novih, vrlo problematičnih konstatacija a među njima su se isticale sledeće: (a) „U Srbiji već neko vreme postoji ravnoteža valutnog kursa, (b) uspostavljen je stabilan kurs dinara, (c) zemlja je postigla stabilnost, što pokazuje rast izvoza, ali i uvoza i domaće tražnje što je očekivani efekat postkriznog perioda” (podvukao MK, navodi preuzeti iz Privrednog pregleda, 21.09.2010, str.2). O potpunoj neopravdanosti ovih tvrdnji detaljno sam pisao u uvodnoj studiji za Savetovanje ekonomista koje su u oktobru organizovali Naučno društvo ekonomista (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu [28], pa nema potrebe da ponavljam. [29]

Obožavanje odabranih stranaca

Nikada nisam verovao da strani ekonomisti, pa bili oni i među najpoznatijima, mogu nama davati najbolje recepte za privredne reforme i mere ekonomske politike. Kada je 1989. Godine, tada čuveni Džefri Saks postao neki savetnik premijera SFRJ Ante Markovića, ja sam na jednom opatijskom savetovanju rekao sledeće:

„Moram se složiti sa onim drugovima koji su govorili da on (Saks) nije mogao u tako kratkom vremenskom periodu shvatiti sve naše specifičnosti, sve naše čvorove u kojima smo povezani i koje ne možemo preko noći razrešiti... nama zaista treba mnogo znanja, mnogo velemajstora da bismo počeli da izlazimo iz ove situacije“ [30].

Nekoliko godina kasnije, a povodom Labusove izjave da ekonomisti socijalističkih zemalja ne znaju da obave tranziciju i da to treba prepustiti stranim ekonomistima, prof. dr Marko Sekulović [31], uz navođenje niza hendikepa domaćih ekonomista u odnosu na strane, ističe „da sve to nije još dovoljno da se izvede eksplicitan stav kako bi koncept naše ekonomske reforme trebalo povjeriti stranim ekonomistima. Jer, nije dovoljno to što strani ekspert mnogo zna o efikasnoj modernoj ekonomiji i što će lakše uočiti jaz koji odvaja našu privredu od takve ekonomije. Zna li on dovoljno našu istoriju, našu tradiciju i mentalitet, naše religijske razlike i netrpeljivosti, o motivaciji našeg čoveka, o učinku pojedinih vrsta stimula. Naša ekonomska reforma zato, mora biti djelo naših ekonomista, pri čemu bi strani eksperti bili korišćeni u ulozi konsultanata, savjetnika i sl. Projekt naše reforme, koji bi bio djelo isključivo stranih eksperata, uvjeren sam, brzo bi doživeo praktičnu kompromitaciju“ [32].

Krajem 2000. godine daleko najistaknutiji zagovornik originalnog, domaćeg koncepta tranzicije i privrednih reformi koji bi sačinili isključivo domaći stručnjaci bio je prof. dr Jovan Dušanić. Nažalost, njegovi tekstovi su skraćivani ali i kao takvi bili su ubedljivi a kada ih je kasnije integralno objavio, oni su delovali još žešće i ubedljivije. Čini se da je njegov rad „Jugoslovenska privreda na početku trećeg milenijuma“ [33], pogotovu kada je kasnije objavljen u integralnoj formi, u tom pogledu bio vrlo zapažen [34].

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi nisu hteli, ili nisu mogli, prihvatiti savete i niza vrlo uglednih stranih ekonomista, a mi navodimo samo neke od njih. Pored saveta Štiglica (o kojim je bilo reči), navedimo da je glavni tvorac slovenačke privredne reforme prof.dr Jože Menciger, u jesen 2000. godine je poručio "svojim kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete svetskih ekonomista". Dalje, on naglašava: "Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih godina predlagali da fiksiramo kurs tolara, čemu smo se odlučno oduprli".

Poznati slovenački ekonomista Janez Prašnikar, čija je specijalnost tranzicija, odnosno privatizacija preduzeća, prilikom aktivnog učešća u ramatranju Nacrta zakona o privatizaciji na Ekonomskom fakultetu u Beogradu je izjavio:

"Želim da uspete i nisam došao ovde da vam solim pamet ali nisam siguran da ste izabrali dobar put". On je tada istakao "da su političari i vrhunski ekonomisti Slovenije, posle svestrane i dugotrajne rasprave, početkom poslednje decenije prošlog veka, došli do zaključka da treba odustati od ideje o prodaji društvenih i državnih i javnih preduzeća, zbog njihovog ubeđenja da je malo verovatno da će u zemlju doći solidni strani strateški partneri a da se može očekivati dolazak špekulativnog kapitala od koga bi bilo veće štete nego koristi pa su se zbog toga odlučili za ’insajdersku privatizaciju’”. Ta njegova konstatacija je bila oštro kritikovana i, koliko se sećam, bio sam jedini učesnik na tom skupu koji je podržao ocenu prof.dr J. Prašnikara. Ove i druge preporuke prethodno navedenih profesora, samozvani "vizionari" ekonomskih reformi, možda iz ubeđenja a možda zbog "sugestija" MMF - nisu prihvatili.

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi ili „eksperti“ nisu hteli ili nisu mogli prihvatiti apele i sugestije brojnih stranih ekonomista od nobelovca J. Štiglica, Slovenca Jože Mecingera, Ivana Ribnikara i Janeza Prašnikara, naših zemljaka koji žive u SAD – Svetozara Pejovića i Branka Milanovića i niza, istina, malobrojnih domaćih ekonomista, koje su se odnosile na koncept privrednih reformi i mera ekonomske, monetarne i fiskalne politike.

Recept za propast umesto odbrane sopstvenih interesa

Trebalo bi mnogo prostora da se prikažu svi ti apeli, a ja ću, još jednom, navesti poruku Nobelovca Jozefa Štiglica: „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ i „monetarnim fundamentalistima“ iz MMF, braneći vlastite interese. Jer, ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva“ (Ekonomist magazin,12.03.2001).

Sredinom oktobra te godine ovaj Nobelovac je Srbiji poručio sledeće:

„Da sama izabere put kojim će ići, ne pristajući na oprobane recepte svetske finansijske oligarhije. Moj savet je da što pre uspostavite vladavinu prava, izgradite sve institucije tržišne ekonomije i omogućite javni građanski dijalog o ekonomskim reformama i drugim ključnim stvarima od interesa za zemlju (Politika, 15.10.2001). Imajući u vidu da je tokom 2001. godine valutni kurs dinara bio fiksan a inflacija vrlo visoka (oko 40%) i da je kamatna stopa takođe bila vrlo visoka, on je tada izjavio: „Precenjena vrednost nacionalne valute i visoka kamatna stopa – jesu recept za propast“ (Politika, 15.10.2001).

Na opštu žalost, samozvani „vizionari” ekonomskih reformi u Srbiji nisu hteli ili nisu smeli ili nisu mogli (zbog zavisnosti od MMF po osnovu tzv. Aranžmana o produženom finansiranju) ili zbog svega toga – te njegove savete su jednostavno ignorisali. Vrlo je verovatno da je samim činom prihvatanja tzv. „Aranžmana o produženom finansiranju”, SR Jugoslavija morala da prihvati sve zapovesti tzv. Vašingtonskog sporazuma, jer je on u to vreme u MMF važio kao nova svetinja ili kraj ekonomske nauke.

"Vizionari" ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji i u Srbiji su prihvatili model tranzicije koji je, sem Slovenije, u startu bio nametnut svim zemljama istočne i jugoistočne Evrope. Oni su potpuno ignorisali činjenicu da je Poljska brzo napustila taj model i nakon toga postigla vrlo solidne privredne performanse. Takođe su ignorisali katastrofalne rezultate tranzicije u Rusiji i slom njene privrede u 1998. godini. Nisu znali ili su ignorisali apel ruskih akademika i niza američkih dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, kao što su Kenet Erou, Vasilij Lentijev, Lorenc Klajn, Robert Solou, B. Ljejčinu da je potrebno napustiti model tranzicije, a takođe su žestoko kritikovali model reformi u Rusiji. Oni su isticali da prelazak na istinsku tržišnu privredu zahteva vreme i da pokušaj da se taj proces bitno skrati - vodi u katastrofu. Ovi nobelovci su u tom apelu naglašavali da dotadašnja politika "nemešanja države", koja je deo šok terapije, nije bila opravdana i da je nužno da "država preuzme na sebe osnovnu ulogu u ekonomiji", kao što je slučaj u savremenim privredama Švedske ili Nemačke. Na kraju, oni naglašavaju da "istiskivanje države iz privrednog života i tranzicije nije moglo obezbediti prelaz ka tržišnoj privredi – nego ka kriminalnoj privredi...“ Koristeći nemešanje vlade, kriminalni elementi su popunili vakum.

"Vizionari" reformi u Srbiji verovatno nisu znali, ili su se pravili da ne znaju za tekst čuvenog Džefrija Saksa objavljen u "Nezavisnaja gazeta" (16.09.1999) u kome on priznaje da su njegovi "saveti bili univerzalni za sve zemlje u tranziciji, pa i za Rusiju i da je bila velika greška što se pri sprovođenju reformi u Rusiji nisu uzimale njene specifičnosti".

Vladavina nekompetentnih

Od formiranja Đinđićeve vlade i formiranja raznih agencija i institucija zaduženih za tranzicione procese, odnosno od izbora i postavljanja zvaničnika na ministarske funkcije vezane za privredu, finansije i ekonomsko finansijske odnose sa inostranstvom i zvaničnika koji su postavljani na druga važna mesta iz domena tranzicije, tvrdio sam da su oni nekompetentne osobe, vrlo skromnog znanja. Kada su ti samozvani „vizionari” ekonomskih reformi, krajem 2001. godine na jednom Savetovanju na Ekonomskom f

Ne znam sta bih ti rekao. Ti mene od starta vredjas zbog mog radnog mesta a niti znas ko sam ni sta radim al nema veze. Bitno da si ti pametan i da si provalio sve oko sebe.

I da ne zaboravium (u) - jel se svaki put nasmejes kad to napises?

---

Dragi Ivane,sve cesce primecujem da govoris kako su drugi ljudi ludi,opasni,da ih se bojis.

Smatras da je fanatizam na svakom koraku,i da se fanaticno treba boriti protiv fanatizma,
tako da primecujem da cesto za neke skoro pa parodicne stvari govoris kako su opasne i pretnja svima "nama".

Samo je pitanje trenutka kada ce neko od tih "nas" da predje u "njih".

Da ne mislis mozda da u samom sebi nosis neki pritajeni fanatizam,pa se zato toliko bojis drugih?

---

Moj fanatizam je radi, uci, ne kukaj (vec delaj), bori se.

---

dragi laiche, procitaj bar nesto u zivotu sem populistickih medija u Srbiji.
mene bi bilo sramota da tvrdim takve baljezgarije i to sa tim nivoom arogancije. ti si jedan od onih koje kada ljudi citaju, misle se, "e zbog ovih naivcina, povrsnih i plitkih ljudi smo u rupi".
evo ti naivcno, pa procitaj kako se djelic obogatio od plate ministra:
http://en.wikipedia.org/wiki/Bo%C5%BEidar_%C4%90eli%C4%87#Career

posle idi na indeed.com, pa vidi koliko se placaju menadzerske pozicije u silicijumskoj dolini za bankare sa diplomom harvarda.
pojma nemas, a kao sto sam rekao, znanje je lek za zatucanost, a ti si rekao i za glupost... procitaj pa ti mozda pomogne gde je vec potrebno.

Uopste nije sporna menadzerska pozicija vec da li je imao 10.000.000€ pre nego sto je dosao u Srbiju...

---

a koliko mislis da je imao?
lepo sam te pozvao da odes na sajt i pogledas plate. ja se nadam da cu da upadnem kao obican software inzenjer u bankarstvo i evo primer (optimisticne)godisnje plate:
http://www.hrg.net/job-listing...rganic&utm_campaign=Indeed

znaci 240.000 do 400.000$ eeej. obican software inzenjer sa 2 godine iskustva u finansijama. ako za tu poziciju dobijas 400.000 koliko je onda djelic dobio?
u bankarstvu su ooogromne pare. ljudi ovde ocigledno nisu svesni koliko covek na ovom poslu zaradjuje:
"Božidar Đelić was elected as a partner in McKinsey and Company. Active during a seven-year period (1993-2000) in the Paris and Silicon Valley offices, he negotiated several dozen top management projects and led teams of hundreds of consulting and client team members. Specialized in financial institutions, media and technology, he was selected as leader of the European asset management practice and as one of the seven members of the global digital council of the firm." i ovo je samo jedna od pozicija na kojoj je radio pre dolaska u srbiju.

ja sam siguran da nije 10 mil, vec vise, nego je verovatno dosta i potrosio a verovatno i ima nekretnine u inostranstvu.

^
A i alimentacije koje placa nisu za zanemarivanje! I to ozbiljno mislim kad to kazem. Ne zezam se ni malo. Oni koji zive na zapadu znaju dobro koliko je to ozbiljna stvar, bivse zene su dosta skupa "rabota". I to nije samo u filmovima fora nego je realnost svakodnevice!

Kod nas se dosta sprdaju sa "Malim Bozom" a ne svataju koliko covek vredi i ko i kako mu je dodelio razna priznanja!!!


Pozdrav!

---

Mali off-topic:

Dobro si primetio da ovde

ima komponenta 'optimisticnog' ali nisam siguran da si do kraja svestan zasto.

Pozicija je sasvim sigurno toliko placena. Na takve pozicije, medjutim, skoro
po pravilu primaju M.S. ili Ph.D. level sa statistike i matematike, ili Ph.D. iz
tehnickih nauka (fizika, hemija, elektro, comp.sci, molekularna biologija) sa
renomiranih skola (MIT...) i sa demonstriranim odlicnim background-om u
algoritmima, statistici, teoriji verovatnoce, matematickom modeliranju itd.

Obican softver inzenjer u bankarstvu nema prevelike sanse da prodje preterano
mnogo bolje nego kolega iz bilo koje druge delatnosti.

Da, nemoj se lozite mnogo, to su pozicije u rangu aktuara. Ja radim banking i insurance softver vec 10 godina i ja ne bih mogao ni da primirisem toj poziciji.

---

Errr... "Obican software inzenjer" sa bilo kolikim iskustvom moze samo da sanja o toj plati posto je ona nekoliko puta veca od plata za "obicne softverske inzenjere" .

Ova pozicija zahteva PhD iz matematike sa debelim iskustvom u finansijama i trading algoritmima i to ne iskustvom u smislu "video sam" vec sa vodecom pozicijom u uspesnim projektima. Na tu poziciju ce se prijaviti ubice sa decenijom iskustva u razvoju finansijskih algoritama koji su vec radili godinama za najjace njuske.

To je sve samo ne "obican inzenjer" pozicija, i u platnom rangu je sa jacim finansijskim ekspertima.

Btw, pojma nemam kako je Djelic zaradio svoje pare niti me to uopste zanima, ali osmocifrene $/EUR vrednosti se svakako ne sticu sa platom (osim ako nisi CEO neke vece uspesne firme ili banke) vec eventualno sa % od donesenog profita, opcijama na visokoj poziciji u jakoj firmi ili direktnim investicijama. Moguce naravno, ne tako specijalno retko - ali da ti 10 miliona legne kao cekovi od plate, to je prilicno retka stvar osim ako ti pozicija nema 3 slova gde je prvo C ;-)

---

Btw, cisto informativno, ortak koji ima Master iz prirodnih nauka i aktivno je radio na softveru za auto-trading za bundesbanku pokusava da ubedi svoju firmu da mu plati obuku i sertifikaciju upravo za Quant Analysta, cena obuke je tricavih 34,000e.

---

sigurno postoji razlog zbog kog toliko kosta. eto, to je cena jedne godine studija u usa.
ja sam trenutno na faxu, pa vidim gde zavrsavaju svrseni master studenti i gde su Alumni sa elektrotehnike/IT-a. svi zivi koji se bave bilo machine learningom, mogu da uzmu par kurseva iz finacial ingeneeringa i dobijaju internshipove po raznim JP morganima, S&P, blomberzima i sl jer u gradu nema preterano mnogo inzenerskih poslova. i to ne samo likovi sa Columbia-e, vec i sa mog faxa, NYU, koji nije ivy league. najboljeg druga, pakistanca, brat izdrzava koji radi bas to za JP morgan. njega i jos 2 brata. svima im placa skolarinu, hranu i stan za sve njih(a znamo koliko su faxevi skupi u usa). lik od 30 godina(sto znaci da nema decenijsko iskustvo)

naravno, da se ogradim, mnogi i ne nadju posao pa se sele u CA uglavnom ili negde na mid west ili texas, ali statistika naseg faxa je da polovina ostaje u NYC-u i da je vecina u bankarstvu. neka je samo 10% njih u algo tradingu, pa da bude vise nego dovoljno. ovih 400.000$ dobijaju samo par promila najboljih, naravno, ali imati platu $150k nije uopste misaona imenica.

e sada, opste je poznato da softver inzenjeri u banci nisu ni priblizno dobro placeni kao bankari sa harvarda. tako da te price, da je djelic morao da dodje u srbiju kako bi se nakrao, sa sve diplomom harvarda i CVjem kakvim vidimo da ima, to su taaaaakve budalastine. ne moze on u Srbiji da nakrade koliko u USA moze da zaradi posteno :)

Samo jedna mala opaska bez namere da sirim pricu u tom smislu. Ja licno poznajem nekoliko ljudi ovde, iz Beograda, koji su zaradili deset miliona (a sada imaju i vise). Tada kad su dosli do te cifre bila je aktuelna DM, a do te cifre su dosli bez ikakvog kriminala, ma sta da se time podrazumeva. Naravno, nije rec o plati kao takvoj, to je apsolutno nemoguce na nasim prostorima, nego kao vlasnici preduzeca. Tako da, nesto razmisljam, nije nemoguce da je on zaradio te pare. Opet kazem, mozda ne kao platu u logicnom smislu definicije plate ali zaradio a ne verujem da se bavio kriminalnim aktivnostima?!

Ponavljam, samo opservacija nekih mojih razmisljanja citanjem citiranog, bez ikakve dalje namere u smislu bilo kakve polemike. Hvala i laku noc. :)


Pozdrav!

---

Postoje i nesto drugacija strucna misljenja o Bozi Djelicu:

Dr. Mladjan Kovacevic:

http://www.balkanmagazin.net/n...nog-balkana-a-posebno-srbije-2

Sumnjam da bilo ko dovodi u pitanje da je moguce zaraditi 10-tak miliona $/EUR posteno - od Srbije pa na dalje.

Moja opaska je bila za >platu< - ne za kreiranje biznisa.

Da bi neko imao milionsku platu, taj neko mora donositi firmi stotine miliona $/EUR godisnje. Takvih nema puno osim executive kadra banaka i jakih firmi - sto je prilicno daleko od sw. inzenjera.

Softverasi koji imaju takvo bogatstvo su ga stekli ili preduzetnistvom (startovali svoju firmu ili bili partneri u startovanju neke firme koja je dozivela prosperitet) ili tako sto su od poslodavca dobili opcije/akcije i firma za koju rade je dozivela bum na berzi. Osim takvih imamo jos i milionere iz silikonske doline ali nema bas puno Facebook-ova i Google-a na ovom svetu pa to ne moze da bude neki primer tipicnog posla.

Ako je Djelic zaradio taj novac ne preduzetnistvom/investicijama, vrlo verovatno ga je zaradio kao bonus/proviziju za svoj rad - koje je u tom slucaju zaradio ili ustedeo pare njegovom poslodavcu u vrednostima stotina miliona + $/EUR. Da li je ili nije - pojma nemam ali sumnjam da je taj novac dobio na racun kao redovan 'no strings attached' cek od plate.

---

off
@mmillanche, iako ne znam kako je Djelic zaradio pare, ali dok se krivnja ne dokaze covek je nevin. Tekst koji si postova kao sto vidis je teski politicki napad na Djelica.

Ne branim Djelica, samo diskutujemo o njemu. Medjutim 2008 jer krenula velika kriza koja je usporila investiranje svuda. Tesko da je on kriv zbog svojih, cinicno receno, bisera jer su investicije generalno stale svuda u svetu. No to je off, samo ne mogu da ne reagujem na takve tekstove.

---

---

@ivan.mojsilovic

Nemam gotovo nikakav licni stav o Djelicu najpre zato sto mi je ekonomija daleko od licnih
interesovanja i oblasti ekspertize. Onako laicki mogu da primetim da mu se doktrina i rezultati
bar kod nas strasno razilaze, a kako se moze procitati na dosta mesta na webu, Poljacima je
krenulo na bolje tek kad su napustili doktrinu njegovog mentora Jeffrey Sahs-a, a poraz u epizodi
preporoda Rusije pomenuti tim uopste i ne krije.

Za sve druge detalje...insinuacije odakle mu milioni (o cemu nisam rekao ni jednu jedinu rec)...
najbolje je diskutovati sa autorom linkovanog clanka....koji ako sam dobro primetio ovlas prelazeci
po Google rezultatima uopste nije usamljen u gledistima.

Kakva je ovo nebuloza. Ovaj je totalno odlepio

---